Balint Fernbah i supruga imali su desetoro dece, među kojima su sinovi Jožef, Balint, Karolj i Janoš. Rođeni brat Antal imao je sinove Petera, Lajoša i Antala.
Svi su nasledili kapitale očeva, bili su ekonomi i javni radnici, među kojima je politički najviše napredovao Karolj Fernbah, oženjen Dorom Karačonji iz Sombora. On je 1906. godine izabran za velikog bačko-bodroškog župana, što je bio razlog da se njegovo nasledstvo u istočnom delu čonopljanskog atara više ističe imenom njegove supruge, kojoj su tepali BABA.
 |
| Karoly Fernbach |
Tako je predeo između Čonoplje i Pačira, Telečke i Šare, prostran 24 kilometra popreko i 20 kilometara uzduž, nazvan BABA PUSTA.
Dotle i mnogo ranije zvan je i beležen kao TOLVAJ i TOLVAJO (lopovluk), s obzirom na veliku površinu gde su ranijih decenija i vekova utočište tražile konjokradice i druge pred zakonom posrnule osobe.
I željeznička stanica na jušnom rubu Šare i severnog dela pačirskog atara menja 1908. godine ime, postaje Baba Pusta, što je učinjeno iz pažnje prema velikom bačko-bodroškom županu Karolju Fernbahu, koji je povremeno boravio na ovom posedu. Kada je putovao željeznicom, kočijaš-paradoš ga je do željezničke stanice, dotle Bacser, prevozio u karucama sa 4 upregnuta nonijusa. Župan je neobično voleo konje.
Karolj Fernbah je zapamćen i po izgradnji ''kaštelja'' i podizanju velikog parka odnegovanog na najlepši i najstručniji način.
Kaštelj je građen 1906. godine, prema arhitektonskom projektu inženjera **Ferenca J. Rajhela, dok je izvođačke radove izvršio pačirski građevinski preduzimač i majstor Jakob Behler. O ovom veliko zdanju usred bačkih njiva najdetaljnije je pisao Bela Duranci, istoričar umetnosti iz Subotice.
 |
| Kaštelj ''BABA PUSTA'' - nekada u punom sjaju |
Prikazujući ''Kaštelj'' Bela Duranci kaže da se arhitekta Ferenc J. Rajhel priklonio smirenijem stilu bečke secesije i da se oslobađa pomalo već otužnog mađarskog nacionalnog izraza, opterećenog keramičkim ukrasnim oplatama. ''Kaštelj'' je prilikom projektovanja istovremeno viđen kao veleposednički dvorac, kuća za odmor, ali ne i kao stalno mesto boravka. Arhitekta, pridržavajući se uzora iz ranijih decenija, čak i stoleća, gradi sintezu savremenih zahteva i nacionalne nostalgije za seoskom arhitekturom, posebno erdeljskom, naglašenu tornjem od drveta, većinom. Ovde toranj ima ne samo arhitektonsko obeležje, nego i drukčiju funkciju; sa njega članovi porodice Fernbah u vreme žetvenih i drugih poljskih radova posmatraju šta se dešava na njihovim njivama i okolini. Projektujući ''Kaštelj'' Ferenc J. Rajhel imao je u vidu sve uslove koje je nametala arhitektonska misao, a ivestitor je, izgleda, imao puno poverenje u inženjera i mnogo novaca.
 |
| Toranj kaštelja |
Posmatran spolja dvorac poštuje modu vremena. Tu je toranj, krovna konstrukcija daje utisak slamom pokrivene seoske kuće; velike prozorske površine prema južnoj strani omogućuju uživanje u sunčevim zracima i u zimskim danima, dok je velika prizemna i spratna terasa okrenuta ka parku, koji nije pristupačan radnicima, odnosno birošima. Prema biroškim stanovima dvorac ima monumentalno pročelje, ulaz i malu terasu za sunčanje ili osmatranje poseda. Tu je i bazen, građen u betonu.
Bela Duranci *** ističe u svom radu da unutrašnjost dvorca se striktno pridržava ''negovanja komoditeta''. Oko velikog hola, koji se otvara prema terasi ka parku, nalaze se brojne odaje u prizemlju i na spratu, gde se ide elegantno uređenim stepeništem. U prizemlju, pored intimne kapele sa jedne strane, nalaze se prostorije koje prilikom većih prijema i gozbi mogu biti jedinstven prostor sa holom. Na spratu su spavaće sobe, tamo su kupatilo i garderoba, itd. Nema sumnje da su prostori bili podređeni danas (1972.) nepostojećem mobilijaru, koji je služio određenim namenama u pojedinim prostorijama. Svakako je, pored trpezarije, biblioteke, lovačke sobe - svaka odaja imala specifični stilski nameštaj.
Bela Duranci: *Idejni projekat konzervatorsko-restauratorskih radova na zgradi dvorca u Aleksi Šantić - 1972.* (Rad deponovan kod Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, Novi Sad, broj E-425/A inv. 1906/2.)
Predlažući da se dvorac Karolja Fernbaha očuva Bela Duranci sugeriše takvu njegovu restauraciju i revitalizaciju koje će dovesti da enterijeri budu studiozno opremljeni tamo pripadajućim mobilijerom, jer će zgrada samo tako dobiti punu istorijsku i stilsku vrednost. Takvim prilazom problemu postoji šansa da se jedan vredan arhitektonski objekat očuva kao umetnika celina, svedok vremena i koristan rekreativan centar.
Kaštelj sa parkom čine jednu celinu.
Ferbahovi su park počeli podizati posle 1870. a prema nekim drugim prognozama 1881. godine, kada se nije pomišljalo na izgradnju dvorca, ali mora da je postojala već tada kakva-takva zgrada za boravak vlasnika imanja. Park je velik 21 jutro i po stilu je odraz XIX veka, njegove epohe, materijalnog stanja i odnosa čoveka prema prirodi. Veleposednici su, po ugledu na svoje prethodnike, nastojali da uz pomoć visokostručnih pejsažnih arhitekata i baštovana dvorce i posede ukrase parkovima, što su Balint Fernbah i njegov sin Karolj Fernbah učinili vrlo temeljno, ne štedeći novac kada je bilo u pitanju stvaranje uslova za što prijatniji odmor u doskorašnjoj pustoši, gde su se ukrštale staze konjokradica.
Park na Baba pusti smatra se biserom vojvođanske hortikulture, kako su ga procenili najeminentniji stručnjaci, počevši od dr Tome Banuševca, dr.ing. Ratibora Đorđevića, dr. Milana Anića, ing. Todor Španović, ing. Ivan Bajin, ing. Ivan Ivančević, ing. Ivan Čudina i drugi, koji se isključivo bave šumarsstvom, hortikulturom, zaštitom ljudske sredine i pitanjima tesno povezanima za ovu oblast.
Park je besprekorna panonska varijanta hortikulture, od negovanja cveća, bilja i drveća, do njegovog arhitektonskog uređenja. Staze, vodovod, klupe, ograda, staklena bašta, rasadnik i drugi elementi potvrđuju da se ovde decenijama radilo vrlo stručno i savesno, a rezultat toga je velika zelena površina. Stilske odlike ovog objekta su nisko partersko rešenje parkovnog prostora ispred dvorca, potpuna simetrija u rasporedu i obliku cvetnih površina, staze oivičene šišanom bordurom od zimzelenih vrsta (šimšir). Veštački oblikovana stabla i grmovi, fontana kao centar simetrije i bunar sa elementima rustikalnog stila asimetrično postavljen kao suvišan. U pozadini dvorca stilske odlike parka su neusiljenost, biljke kao živa bića (bez veštačke forme) u prirodnim asocijacijama, proplanci i livade sa motivima koji su idealizirane slike iz prirode, vizur, to jest mogućnost sagledavanja parka u celini, kao i detalja, iz raznih uglova, soliteri kao dominante, slobodno trasiranje terase i šumski pojas na periferiji parka u gustom sklopu sačinjen od domaćih lišćara, koji povezuju park sa okolinom.
Ne postoji projekt ni dendrološki opis vrsta bilja i drveća iz vremena nastanka parka, niti je poznato ko ga je stvarao i nad njim bdeo.
Posle II Svetskog rata pomanjkalo je savesti i stručnosti da se bovaj izuzetni objekat očuva i dalje neguje, što je uticalo da je park iz godine u godinu sve više propadao. Tek 1951. se osniva komisija kojoj je postavljeno da prouči stanje parka i da podnese predlog šta sa njim da se uradi. Komisiju je predvodio ing. Todor Španović, šumarski stručnjak iz Sombora. Ustanovljeno je da se u parku održalo 165 vrsta dendoflore (broj stabala nije poznat) i to: četinara bilo je 21 vrsta, lišćara 74, grmlja i drveća malog rasta 70 i 9 vrsta puzavica. Ovakav dendrološki sastav predstavljao je vanredno veliku vrednost, pogotovo što su u ovom asortimanu bila zastupljena i stara stabla egzota. *) To je bio razlog da je park 1951. stavljen pod zaštitu države, ali se time nije mnogo postiglo, pošto su nedostajale subjektivne snage na licu mesta koje bi biser vojvođanske hortikulture ne samo zaštitile, nego i unapredile.
Park je 1954. godine predat u nadležnost Šumskom gazdinstvu u Somboru. Pristupilo se saniranju prilika. Ograđen je jakom žicom, postavljeno je stručno lice sa dovoljnim brojem radnika, u rasadniku se počelo sa proizvodnjom sadnica iz semena egzota. Ovde se u jugoslovenskim okvirima prvo pristupilo uzgajanju sadnica japanskog drveta ''gingco bilobe'', koje je dvodomno a stručnjaci ing.Ivan Bajin i ing.Sredoje Drača su ustanovili da u parku postoje njihova ženska i muška stabla. Komisija nije uspela da iz obližnjih zgrada potisne mlekaru na neko drugo mesto; iz nje su oticale otpadne vode kroz kanal koji se protezao severno-istočnim delom parka. Na sve intervencije Šumskom gazdinstvu je odgovarano da je mlekara životno pitanje poljoprivrednog imanja, te da sa njom nemaju gde da odu.
Kada se Šumsko gazdinstvo 1960. godine uklopilo u Podunavski kombinat , park je prenesen u vlasništvo Uprave gradskog zelenila u Somboru. Posle izvesnog vremena dolazi do promene vlasništva nad objektom, što je uticalo na dalju njegovu degeneraciju. Park je sve više divljao, priroda je činila svoje; nepoželjnim vrstama žbunja i drveća obrasle su ranije negovane površine. Ljudi su sečom vrednih i starih stabala podmirivali potrebe za ogrevom, devastacija (pustošenje) je bila stalno prisutna, staze su gažene po rubovima i proširivane, lepota zelenila je zaklanjana nebrigom čoveka. Na čitavoj površini pojavio se korov sa samonikom. Žive ograde su prerasle i izgubile formu. Travnjaci su postajali male ledine.
Bilo je u parku i lepih trenutaka, odmora, veselja i igranki, kao što je, ponekad, uprava Poljoprivrednog kombinata ''Aleksa Šantić'' ovde pekla vola na ražnju, čime se proslavljala rodna godina pšenice i kada se većina radnika okupljala na svojevrsnu priredbu.
Postoji opravdana nada da park, ipak, neće do te mere biti prepušten zubu vremena i nebrizi ljudi i da će očuvan i iznova obnovljen potsećati na prohujalo doba i poslužiti za odmor i razonodu ljudi, a dvorcu će drukčije namenjena uloga povratiti život, bilo da se koristi kao dečije odmaralište, stanica nekakve naučne ustanove vezane za poljoprivredu i lovstvo, pa čak da bude i preinačen u manju zdravstvenu ustanovu, kakvih sve želja i sugestija ima od onog trenutka kada je sagledano da je park sa dvorcem prepušten stihiji.
Kaštelj sa parkom čine jednu celinu.
Ferbahovi su park počeli podizati posle 1870. a prema nekim drugim prognozama 1881. godine, kada se nije pomišljalo na izgradnju dvorca, ali mora da je postojala već tada kakva-takva zgrada za boravak vlasnika imanja. Park je velik 21 jutro i po stilu je odraz XIX veka, njegove epohe, materijalnog stanja i odnosa čoveka prema prirodi. Veleposednici su, po ugledu na svoje prethodnike, nastojali da uz pomoć visokostručnih pejsažnih arhitekata i baštovana dvorce i posede ukrase parkovima, što su Balint Fernbah i njegov sin Karolj Fernbah učinili vrlo temeljno, ne štedeći novac kada je bilo u pitanju stvaranje uslova za što prijatniji odmor u doskorašnjoj pustoši, gde su se ukrštale staze konjokradica.
Park na Baba pusti smatra se biserom vojvođanske hortikulture, kako su ga procenili najeminentniji stručnjaci, počevši od dr Tome Banuševca, dr.ing. Ratibora Đorđevića, dr. Milana Anića, ing. Todor Španović, ing. Ivan Bajin, ing. Ivan Ivančević, ing. Ivan Čudina i drugi, koji se isključivo bave šumarsstvom, hortikulturom, zaštitom ljudske sredine i pitanjima tesno povezanima za ovu oblast.
Park je besprekorna panonska varijanta hortikulture, od negovanja cveća, bilja i drveća, do njegovog arhitektonskog uređenja. Staze, vodovod, klupe, ograda, staklena bašta, rasadnik i drugi elementi potvrđuju da se ovde decenijama radilo vrlo stručno i savesno, a rezultat toga je velika zelena površina. Stilske odlike ovog objekta su nisko partersko rešenje parkovnog prostora ispred dvorca, potpuna simetrija u rasporedu i obliku cvetnih površina, staze oivičene šišanom bordurom od zimzelenih vrsta (šimšir). Veštački oblikovana stabla i grmovi, fontana kao centar simetrije i bunar sa elementima rustikalnog stila asimetrično postavljen kao suvišan. U pozadini dvorca stilske odlike parka su neusiljenost, biljke kao živa bića (bez veštačke forme) u prirodnim asocijacijama, proplanci i livade sa motivima koji su idealizirane slike iz prirode, vizur, to jest mogućnost sagledavanja parka u celini, kao i detalja, iz raznih uglova, soliteri kao dominante, slobodno trasiranje terase i šumski pojas na periferiji parka u gustom sklopu sačinjen od domaćih lišćara, koji povezuju park sa okolinom.
Ne postoji projekt ni dendrološki opis vrsta bilja i drveća iz vremena nastanka parka, niti je poznato ko ga je stvarao i nad njim bdeo.
Posle II Svetskog rata pomanjkalo je savesti i stručnosti da se bovaj izuzetni objekat očuva i dalje neguje, što je uticalo da je park iz godine u godinu sve više propadao. Tek 1951. se osniva komisija kojoj je postavljeno da prouči stanje parka i da podnese predlog šta sa njim da se uradi. Komisiju je predvodio ing. Todor Španović, šumarski stručnjak iz Sombora. Ustanovljeno je da se u parku održalo 165 vrsta dendoflore (broj stabala nije poznat) i to: četinara bilo je 21 vrsta, lišćara 74, grmlja i drveća malog rasta 70 i 9 vrsta puzavica. Ovakav dendrološki sastav predstavljao je vanredno veliku vrednost, pogotovo što su u ovom asortimanu bila zastupljena i stara stabla egzota. *) To je bio razlog da je park 1951. stavljen pod zaštitu države, ali se time nije mnogo postiglo, pošto su nedostajale subjektivne snage na licu mesta koje bi biser vojvođanske hortikulture ne samo zaštitile, nego i unapredile.
Park je 1954. godine predat u nadležnost Šumskom gazdinstvu u Somboru. Pristupilo se saniranju prilika. Ograđen je jakom žicom, postavljeno je stručno lice sa dovoljnim brojem radnika, u rasadniku se počelo sa proizvodnjom sadnica iz semena egzota. Ovde se u jugoslovenskim okvirima prvo pristupilo uzgajanju sadnica japanskog drveta ''gingco bilobe'', koje je dvodomno a stručnjaci ing.Ivan Bajin i ing.Sredoje Drača su ustanovili da u parku postoje njihova ženska i muška stabla. Komisija nije uspela da iz obližnjih zgrada potisne mlekaru na neko drugo mesto; iz nje su oticale otpadne vode kroz kanal koji se protezao severno-istočnim delom parka. Na sve intervencije Šumskom gazdinstvu je odgovarano da je mlekara životno pitanje poljoprivrednog imanja, te da sa njom nemaju gde da odu.
Kada se Šumsko gazdinstvo 1960. godine uklopilo u Podunavski kombinat , park je prenesen u vlasništvo Uprave gradskog zelenila u Somboru. Posle izvesnog vremena dolazi do promene vlasništva nad objektom, što je uticalo na dalju njegovu degeneraciju. Park je sve više divljao, priroda je činila svoje; nepoželjnim vrstama žbunja i drveća obrasle su ranije negovane površine. Ljudi su sečom vrednih i starih stabala podmirivali potrebe za ogrevom, devastacija (pustošenje) je bila stalno prisutna, staze su gažene po rubovima i proširivane, lepota zelenila je zaklanjana nebrigom čoveka. Na čitavoj površini pojavio se korov sa samonikom. Žive ograde su prerasle i izgubile formu. Travnjaci su postajali male ledine.
Bilo je u parku i lepih trenutaka, odmora, veselja i igranki, kao što je, ponekad, uprava Poljoprivrednog kombinata ''Aleksa Šantić'' ovde pekla vola na ražnju, čime se proslavljala rodna godina pšenice i kada se većina radnika okupljala na svojevrsnu priredbu.
Postoji opravdana nada da park, ipak, neće do te mere biti prepušten zubu vremena i nebrizi ljudi i da će očuvan i iznova obnovljen potsećati na prohujalo doba i poslužiti za odmor i razonodu ljudi, a dvorcu će drukčije namenjena uloga povratiti život, bilo da se koristi kao dečije odmaralište, stanica nekakve naučne ustanove vezane za poljoprivredu i lovstvo, pa čak da bude i preinačen u manju zdravstvenu ustanovu, kakvih sve želja i sugestija ima od onog trenutka kada je sagledano da je park sa dvorcem prepušten stihiji.
***
Karolj Fernbah*)je, kao i njegov otac, na Baba pusti imaopetnaestak biroša i majstora.Između 1910. i 1930. godine među birošima se spominju Ferenc Likar, Pal Likar, Andraš Baranj, Mihalj Segvaš, Karolj Šonka, Jakob Šmit, Jožef Galac, Antal Rapčak, Ištvan Demek, Jožef Edelenji, Peter Šonka, Kalman Šonka, Janoš Kozma; išpan je Jožef Habrik iz Čonoplje.
Između Baba puste i Šare malo čega da je i bilo, osim Tolvajoš čarde na RASKRŠĆU. Bile su oranice. Biroši na oba poseda nisu se posećivali, niti družili. Ako su se i nalazili pokatkad, to je bila kretkost, slučajnost. Na tome velikom prostoru nije se nailazilo na salaše, crkve ili na krstove, koje je bilo uobičajeno postavljati, pogotovo pored voda.
Sa prostora Baba puste cedile su se vode, otičući ka Čonoplji, Krnjaji, i prema Malom Staparu, gde su uvirale u Veliki bački kanal. Vode su oticale dolinama vosoravni Telečke. Udoline su često šire, ponekad 100 i do 200 metara, sa jedva primetnim tokom rečice, koja presahne ako nema padavina ili ako su podzemne vode niske. Sa obe strane rečice protezale su se slatinaste livade. Dok između dva svetska rata nisu prokopani kanali za odvodnjavanje na njima je znalo biti razlivene vode. Poslednji veliki meliracioni radovi su ovde završeni 1974-1976. godine, čime je izgrađen siguran zaštitni sistem, a kanal broj 300, kako se zvanično naziva (počinje u okolini Baba puste), dugačak je 30km. Kanal ide trasom ranije neregulisanih manjih i većih tokova i što se više približava Malom Staparu sve je prostraniji i dublji. Ovim radovima presečeni su malobrojni prirodni izdanci vode u dolinama visoravni Telečka.
